?!?!?!

Господ нека нам суди

Неистине о преосвећеном епископу зворничко-тузланском Г. Василију (Качавенди) највише су, изгледа, окупирале пажњу сарајевских квази-интелектуалаца, такозваних слободних мислилаца, људи са умишљеним ауторитетом који им сам по себи дозвољава да износе ставове који су блиски свему изузев истини.

У данашњим издањима сарајевских дневних новина, изашли су текстови који махом говоре о богатству владике Василија. Да није тужно, вјероватно бисмо се могли и насмијати обиму изнијетог незнања. Сваки иоле вјерујући Хришћанин познаје да су Владике првенствено монаси и да самим тим у свом имовинском картону немају апсолутно ништа. Тако је и са владиком Василијем.

Ако је неко вођен логиком да је владичански двор у Бијељини приватна својина владике Василија, онда би, судећи по тој логици, владици припадали сви манастири и све цркве које је у току свог вишедеценијског рада подигао и успоставио. Сулудо је објашњавати било коме да се ради о имовини Српске Православне Цркве али прилике су такве да се то на сваком мјесту мора истаћи.

У исто вријеме, сарајевски слободоумни аналитичари никако да погледају у своје двориште. Уколико би се дрзнули и само на третунак подигли главу према Ковачима, угледали би како се гради импозантан објекат исламске заједнице у коме ће бити смјештена резиденција рејс-ул-улеме. Наравно, зашто би било коме било чудно што се гради такав објекат?! Рејсу је потребна зграда у којој ће живјети и обављати своје активности.

Међутим, треба се надати да ће добронамјерни људи схватити да тај објекат својом грандиозношћу не само да одудара од архитектуре главног града као и кварта у коме се подиже, него чак сувише асоцира на модерне грађевине из Уједињених Арапских Емирата. Цијена изградње оваквог објекта се вјероватно може поредити са његовим габаритима а о цијени ентеријера се само може претпостављати. Међутим, и поред свега тога, интелектуалци се не питају због чега је луксуз тога обима потребан институцији рејса. (макета објекта се види на насловној фотографији)

Било би занимљиво када би се исти анализатори догађаја, посветили своме животу, како би га привели к познању добра, јер у временима зала врагови лако заводе ослабљену душу човјечију и воде је сасвим погрешним путем. Истина је да неки од њих његују различите култове, којих се, Богу се молећи, требамо клонити. У оваквим ситуацијама, потребно је само погледати њихове медијске наступе, (не)знање којим се служе када се супротстављају некоме али и животне склоности па тек онда доносити било какве закључке.

Нека нам Господ подари мира и здравља, а истина ће, свакако, доћи.

 

испод копрене свјетлост надолази

Од како се чопор разуларених вукова обрушио на преосвећеног владику Василија, свакодневно читамо изливе одушевљења самозваних критичара који су све само не стручни. Мало је потребно да се обзнани и у потпуности разоткрије њихова безразложна мржња и острашћеност. Довољно је само летимично прегледати њихове текстове, и то без икаквог удубљивања у оно што су жељели рећи. Углавном пишу о томе како владика остаје без раскошних одаја, позлаћених гарнитура, сребрног прибора за обедовање, антиквитета, савремене технике и осталих модерних достигнућа.
Да, добро су рекли, владика остаје без свега тога, али то значи да владика сав побројани инвентар није ни посједовао. Као частан човјек залагао се за епархију коју је водио, градио је цркве, манастире, рукополагао свештенике и монахе, давао им хљеб у руке. Као што је сам у једној од својих архипастирских бесједа рекао – да се камен по камен скупљао од времена настанка епархије зворничко-тузланске, до данас би сигурно нешто имали.
Уколико ставимо на страну то што владику Василија оптужују за луксуз, не можемо а да не запазимо да ниједан ауторитет и анализатор новонасталих околности не помиње да ће се нови владика уселити у исти тај луксуз владичанског двора у Бијељини. Забога, ако неће у тај, у који ће? Да ли се то о нечему ћути или се народу нешто не жели рећи или можда некоме много више одговара што ће се уселити у тзв. Версај па преко својих оданих новинарских послушника не сервира причу о овоме.
Остаје да видимо да ли ће у хијенама људским прорадити клица човјечности која им је од Господа дата. У супротном, на видјело ће кад тад изаћи девалватори свега и свачега, ауторитети који су живот провели између четири зида и тако изродили умоболну жељу да завладају. Вријеме је једини лијек који ће освијетли лица њихова и показати ко су и шта су.
Бх новинар -захвалан тим гласа Истине