Док анализирамо цјелокупну ситуацију везану за преосвећеног владику Василија, не можемо а да не обухватимо и дјело Вука Бачановића, младог новинара из Сарајева. Пошто смо, првенствено, дубоко вјеровали да је Бачановић истинска нада неке нове и пожељније мисли која се јавља у Босни и Херцеговини, изненадио нас је његов исцрпни допринос прогону нашег доброг архипастира. Вођени мишљу да наша дјела најбоље говоре о нама, позабавили смо се Вуковим новинарским дјелањем.
Свакако, поред јасног става да ће све оно што је написао а што се тиче владике Василија, млади Вук морати доказати не само на Господњем него и на овоземаљском суду, не можемо а да не примијетимо да ставови које промовише скоро увијек произилазе из очигледно недовршених и надасве злурадих премиса. Сматрамо да је важно напоменути да се његовим приватним животом као и његовим потребама, о којима смо штошта чули, нећемо бавити, изузев у омјеру у којем се његово дјелање и приватни живот преплићу.
Пошто не желимо да измишљамо топлу воду, навешћемо само пар мисли из дјела младог Вука Бачановића. У тексту „Срби у Босни – нација под јармом грамзивих властодржаца“ а који је објављен у бањолучкој Буци, Вук Бачановић пише сљедеће:
„Конзервативна чаршијска идеологија, поново се, у свом додатно мистифицираном облику јавила “демократским промјенама” 90-тих, од када је, као својеврсни клерикално-феудални необарок, постала основа новог српског национализма у БиХ, формирања Републке Српске, те етничког чишћења, злочина против човјечности над другим етницитетима у БиХ и од хашког суда пресуђеног геноцида.“
Младом Вуку, очигледно, није познато шта би се догодило да такозваног „клерикално-феудалног необарока“ није било, јер да му је познато, онда би навео да душманске војске нису разносиле цвијеће по крајевима у којима су Срби живјели са вјером да их нико неће дирати. О рату у Босни се не може писати по рецепту невладиних организација финансираних из различитих извора, зато што исте не познају Босну са прикљученијима коју је тако лијепо описао српски нобеловац Иво Андрић. Свако има право да измишља имена свему и свачему, али уколико шврља у етар, онда мора бити објективан због себе, и одговоран према Господу и људима. Успут, на српском националном идентитету ни у рату а ни данас, нису морали радити муџахедини из афро-азијских земаља, и то је оно чиме се поносимо.
Затим, у тексту „Школе као мале националне цркве“ Вук Бачановић се бави проблематиком назива школа у Републици Српској. Из неког разлога, иритира га околност што су освијешћени Срби своје школе назвали по првом српском архиепископу, јер, како мисли, на тај начин не поштују друге конститутивне народе.
Заборавио је Вук да је први српски архиепископ на овом простору живио прије него што су се појавили други конститутивни народи, па се и не труди да схвати да би ускраћивање права Србима да поштују Светог Саву као свог првог просвјетитеља и научитеља, заправо било погубно и по цивилизацију и по све мулитиконфесионалне вриједности за које се Вук, како се може закључити, само декларативно залаже.
Могуће је да Вука у његовим школама нису учили о првом српском архиепископу онако како се то ради у Француској, Енглеској, Белгији, Србији, Републици Српској и другим државама, али ако већ знање није на његовој страни, онда не сумњамо да ће узети у обзир околности које га, ваљда, окружују у том „мулти-култи“ друштву у коме живи и ради. Када би други конститутивни народи имали сличне историјске личности, то им нико не би оспоравао. Узгред, у Републици Српској се нико и не занима за просвјетитеље бошњачког и хрватског народа, у шта се сваки живи човјек може увјерити прегледањем стручне литературе, дневних новина и интернет портала. Међутим, околност да се у Босни и Херцеговини оспорава једино Свети Сава говори у прилог томе да се национални идентитет не купује на бувљаку и да има своју недвосмислену тежину.
Примјера је много, а простора је мало да бисмо се даље упуштали у анализе. Као што кажу Латини Sapienti sat – паметном је доста. Да ли прича о добронамјерности Вука Бачановића при свргавању владике Василија вриједи колико и његово виђење Републике Српске и Светитеља Саве?! Ништа без Бога не бива, али ипак морамо сагледати на основу чега процјењујемо колико и ко нам треба па да се сврстамо са онима који прогоне владику Василија?! Потребно је да отворимо очи и да се запитамо да ли према Србима и Српској Православној Цркви могу бити добронамјерни људи који јавно промовишу идеје попут Вука Бачановића?! Да ли могу бити добронамјерни млади теолози који се окупљају око њега? Да ли схватају да је њихов задатак да залутале овце приволе стаду Бога живога а не да се одају ковању црквених планова?!
Свјесни смо да постоји сувише околности у граду у коме Вук живи а које га приморавају да стане иза ових или иза оних како би био прихваћен и подржан, али пошто ће правосудни систем регулисати овај проблем, ми се њиме више нећемо бавити.
Нема коментара:
Постави коментар