Христос воскресе!

Христос Васкрсе из мртвих, смрћу смрт разруши, а онима који су у гробовима          живот дарова.

По дјелима њиховим познаћете их!

Док анализирамо цјелокупну ситуацију везану за преосвећеног владику Василија, не можемо а да не обухватимо и дјело Вука Бачановића, младог новинара из Сарајева. Пошто смо, првенствено, дубоко вјеровали да је Бачановић истинска нада неке нове и пожељније мисли која се јавља у Босни и Херцеговини, изненадио нас је његов исцрпни допринос прогону нашег доброг архипастира. Вођени мишљу да наша дјела најбоље говоре о нама, позабавили смо се Вуковим новинарским дјелањем.

Свакако, поред јасног става да ће све оно што је написао а што се тиче владике Василија, млади Вук морати доказати не само на Господњем него и на овоземаљском суду, не можемо а да не примијетимо да ставови које промовише скоро увијек произилазе из очигледно недовршених и надасве злурадих премиса. Сматрамо да је важно напоменути да се његовим приватним животом као и његовим потребама, о којима смо штошта чули, нећемо бавити, изузев у омјеру у којем се његово дјелање и приватни живот преплићу.

Пошто не желимо да измишљамо топлу воду, навешћемо само пар мисли из дјела младог Вука Бачановића.  У тексту „Срби у Босни – нација под јармом грамзивих властодржаца“ а који је објављен у бањолучкој Буци, Вук Бачановић пише сљедеће:

„Конзервативна чаршијска идеологија, поново се, у свом додатно мистифицираном облику јавила “демократским промјенама” 90-тих, од када је, као својеврсни клерикално-феудални необарок, постала основа новог српског национализма у БиХ, формирања Републке Српске, те етничког чишћења, злочина против човјечности над другим етницитетима у БиХ и од хашког суда пресуђеног геноцида.“

Младом Вуку, очигледно, није познато шта би се догодило да такозваног „клерикално-феудалног необарока“ није било, јер да му је познато, онда би навео да душманске војске нису разносиле цвијеће по крајевима у којима су Срби живјели са вјером да их нико неће дирати. О рату у Босни се не може писати по рецепту невладиних организација финансираних из различитих извора, зато што исте не познају Босну са прикљученијима коју је тако лијепо описао српски нобеловац Иво Андрић. Свако има право да измишља имена свему и свачему, али уколико шврља у етар, онда мора бити објективан због себе, и одговоран према Господу и људима. Успут, на српском националном идентитету ни у рату а ни данас, нису морали радити муџахедини из афро-азијских земаља, и то је оно чиме се поносимо.

Затим, у тексту „Школе као мале националне цркве“ Вук Бачановић се бави проблематиком назива школа у Републици Српској. Из неког разлога, иритира га околност што су освијешћени Срби своје школе назвали по првом српском архиепископу, јер, како мисли, на тај начин не поштују друге конститутивне народе.

Заборавио је Вук да је први српски архиепископ на овом простору живио прије него што су се појавили други конститутивни народи, па се и не труди да схвати да би ускраћивање права Србима да поштују Светог Саву као свог првог просвјетитеља и научитеља, заправо било погубно и по цивилизацију и по све мулитиконфесионалне вриједности за које се Вук, како се може закључити, само декларативно залаже.

Могуће је да Вука у његовим школама нису учили о првом српском архиепископу онако како се то ради у Француској, Енглеској, Белгији, Србији, Републици Српској и другим државама, али ако већ знање није на његовој страни, онда не сумњамо да ће узети у обзир околности које га, ваљда, окружују у том „мулти-култи“ друштву у коме живи и ради. Када би други конститутивни народи имали сличне историјске личности, то им нико не би оспоравао. Узгред, у Републици Српској се нико и не занима за просвјетитеље бошњачког и хрватског народа, у шта се сваки живи човјек може увјерити прегледањем стручне литературе, дневних новина и интернет портала. Међутим, околност да се у Босни и Херцеговини оспорава једино Свети Сава говори у прилог томе да се национални идентитет не купује на бувљаку и да има своју недвосмислену тежину.

Примјера је много, а простора је мало да бисмо се даље упуштали у анализе. Као што кажу Латини Sapienti sat – паметном је доста. Да ли прича о добронамјерности Вука Бачановића при свргавању владике Василија вриједи колико и његово виђење Републике Српске и Светитеља Саве?! Ништа без Бога не бива, али ипак морамо сагледати на основу чега процјењујемо колико и ко нам треба па да се сврстамо са онима који прогоне владику Василија?! Потребно је да отворимо очи и да се запитамо да ли према Србима и Српској Православној Цркви могу бити добронамјерни људи који јавно промовишу идеје попут Вука Бачановића?! Да ли могу бити добронамјерни млади теолози који се окупљају око њега? Да ли схватају да је њихов задатак да залутале овце приволе стаду Бога живога а не да се одају ковању црквених планова?!

Свјесни смо да постоји сувише околности у граду у коме Вук живи а које га приморавају да стане иза ових или иза оних како би био прихваћен и подржан, али пошто ће правосудни систем регулисати овај проблем, ми се њиме више нећемо бавити.

Душко Вукотић – Врагови, шејтани и ђаволи

Сретан вам раскол ако бог да!

Ова честитка једног од коментатора из Бошњачког националног корпуса који се потписује као „партизан“ и при том ријеч Бoг пише малим словом, најбоље одсликава суштину нове медијске хајке на Владику зворничко-тузланског Василија Качавенду!

Најновија медијска афера у чијем центру се поново налази Владика Качавенда је заснована на наводном видео доказу који још нико није видио. Још једном се потврђује актуелност Гебелсове мудрости по којој сто пута поновљена лаж постаје истина.

Припрема

Зашто ова формула Хитлерове десне руке тако добро функционише? Зато што нуди просто рјешење и тиме је за некритички ум пријемчива а знамо да је провјера чињеница мукотрпан посао. Пронаћи стабло истине у шуми клевета, захтјева лаган ход и пажљиво посматрање.

У конкретном случају за страницу једине и праве истине потребно је ишчитати стотине страница и прегледати сате видео материјала о актерима приче. Потребно је познавати и логику као науку о законима мишљења али и Логос као поредак ствари којем тежи нормални људски ум.

Напујдане звјери у ликовима врагова, шејтана и ђавола, жељни крви изабране жртве и вођени шуштањем новца као јединог признатог култа своје побожности, направили су логичке грешке које ће бити очигледне свима онима којима маглена копрена није помутила вид па и мозак.

Позор

Санџачке новине у Босни и швајцарске новине у Србији, жељни сензационализма, али више од тога раскола у Српској Православној Цркви, намјерно прећуткују да је Владика Василије недавно био клеветан за сексуално искоришћавање извјесне Александре Самарџић из села Грапска код Добоја.

У оптужници против Предрага Преде Кујунџића у августу 2008. године Александра Кујунџић, која је имала статус свједока „број 2“ пред Одјељењем за ратне злочине Суда БиХ, изнијела је стравичну оптужбу на рачун Владике Василија: „силовао ме је а затим крстио“. Наравно уз пикантне описе увјежбаног порнографског рјечника који настранима изазива слине а ни нормалне не оставља равнодушним. Пријава правосудним органима је дошла путем невладине организације „Жена жртва рата“ чија је предсједница Бакира Хасечић.

Оптужбе против Владике Василија су одбачене јер су лако доказане чињенице да је Александра крштена 1996. Године а не 1992. како је тврдила и да није крштена у Бијељини него у Дервенти и на крају да је крстио протојереј Стево Миладиновић а не Владика Василије. Читалац ће се сада присјетити овог случаја али се неће моћи сјетити како је цијела ствар окончана пред судом. Зашто? Зато што ни један медиј о епилогу није извјештавао, али о оптужујућим наводима чедне даме чију слику можете погледати у прилогу текста јесте – до у детаље.

Сад

Пошто је пропала хајка врагова, шејтана и ђавола у приказу Владике Василија као силеџије над малољетницом офанзива jе окренута у другом правцу – ка мушком полу. Рачунају да је толико прљава и изазива гађење које би могло довести и до раскола у самом врху СПЦ. Не рачунају само на згражавање изгубљеног стада над пастиром него и на кидање веза СПЦ са многим пријатељима у свијету који би требало по плану врагова, шејтана и ђавола да дигну руке и од стада и од пастира згрожени понашањем највећег ауторитета у представљњу православља пред Руском Православном Црквом што Владика Василије непобитно јесте.

Коме није језик бржи од памети и ко има бар мало стрпљења нека прочита писма рашчињеног ђакона Бојана Joвановића која је писао Владики Василију па ће и сам да се застиди своје лакомислености, наивности и сваштоверја. Нека сам процијени да ли је могуће да таква писма пише жртва насиља или закони логике налажу неке исправније закључке. У писмима Бојан и сам признаје „да није здрав“ и да му је потребна помоћ.

Зашто стварни манипулатор којем је болесни Бојан само средство у рукама није откупио фамозни „снимак“ и коначно задао завршни ударац жртви закованој на стубу срама? Није јер је немогуће купити нешто што не постоји. Да постоји видео снимак не би мецене момка са фалинком питали колико видео снимак кошта. Они кад растурају не питају за цијену!

Креаторима хајке није ни потребан снимак којег нема него им је потребна прича која продаје новине и до најављеног мајског засједања Светог архијерејског сабора СПЦ ствара атмосферу линча који би по пројекту требао да изазове уклањање Владике Василија из врха СПЦ и присилно пензионисање.

Након потпуног уклањања политичког, војног и полицијског врха чија су имена везана за темеље Републике Српске потребно је уклонити и препреке на путу пројектованог раскола у СПЦ као још једног потпорног стуба мрске им творевине. Важно им је потпуно срозавање повјерења православних вјерника у темељ сопственог идентитета који се попут феникса издигао послије педесет година безбожништва.

Улогу у уздизању СПЦ из прашине комунизма Владики Василију нико не може оспорити јер је преко 200 новоизграђених православних храмова у Епархији зворничко-тузланској непроцјењиво богатство које ће надживјети Владику Василија а и све нас који се у врзином колу синонима из наслова тешко сналазимо.

Овај текст објављујемо по одобрењу бањалучког портала Фронтал.РС

Атмосфера линча не јењава

У предвечерје уласка у Страсну седмицу,  полазећи од потребе да у миру дочекамо највећи хришћански празник,  дозволили смо себи да се понадамо и искрено повјерујемо да ће медијска хајка стати. Мислили смо да ће медији у Босни и Херцеговини ако ни због чега другог, а оно из основног поштовања седмице која предходи Васкрсу, ставити запету ако већ нису у стању да ставе тачку на све започете текстове којима се ствара атмосфера линча и утјеривања страха у кости. Преварили смо се. Чак смо се увјерили и у постојање регионалних линч кругова за које не постоје ни празници, ни ауторитети, ни елементарно васпитање. А како се и не бисмо преварили, када напад стиже из неуморног и читаности жељног београдског Телеграфа.

У циљу постизања финансијске добити коју доноси читаност, тај медиј не зазире од објављивања непровјерених информација, које су, барем досад, испраћене анализама и то теолога – извјесне Радмиле Војиновић и самозваног, за тај еснаф неоспособљеног тј. непостојећег у звању, историчара религије – Живице Туцића. Поново се износе неистине на тему безбрачности, неимаштва и неједења меса те некакве послушности која као трн у оку мучи ову групу људи. Ми се, наравно, у потпуности слажемо са неопходношћу претресања ових тема али под условом да су адресиране правим људима, односно тројици монаха у Епархији зворничко-тузланској. Спремни смо на тај подухват јер нам је сасвим познато да епископ Василије с једне стране нити посједује имовину, нити има засновану брачну заједницу, нити доказиву сакривену заједницу а са друге стране и поред одлука виших црквених инстанци које су проистекле након намонтиране, систематски организоване хајке, епископ Василије нити једним својим гестом није искомпромитовао оданост и послушност Сабору и Синоду, те му се и у овом случају не може приговорити.

Пошто је све ово познато и гонитељима, свјесни своје немоћи, с временом напуштају класичне моделе напада и прелазе на тренд прсељења прогона на таблоидни ниво, заснован на систему рекла-казала. Ако ћемо разговарати тако, онда опет морамо изнијети и оно што ми чујемо јер не би било поштено слушати само једну страну. На примјер, због чега душебрижници не наведу да цијела Бијељина прича о извјесној Боби фризерки, мајци двоје малољетне дјеце, која, као наводна покајница, сачекује путнике добронамјернике у манастиру Св. Василија Острошког, и која је кадра да измјери ниво достојности живих људи па на основу тога врши класификацију на оне који могу и оне који не могу пред Петра. Поред тога, поменута Боба фризерка, држи кључеве келије Петра Петрића, мијењајући, с времена на вријеме, постељину у истој. Дио младих дјечака са гађењем прича о напаствовању од стране Николаја Стаматовића и нуђењу финансијске подршке за хомосексуалне активности којима је Николај Стаматовић склон.

Дакле, о женама и дјеци монаха који су показали своју непослушност епископу и самој Цркви треба причати не само са овим него и са непобројаним припадницима монашког реда у Епархији зворничко-тузланској, што значи да је сасвим погрешно све то доводити искључиво у везу са епископом Василијем. За разлику од бунтовника, склоних свему и свачему, епископ Василије је у владичанском двору водио администрацију епархије, а аудијем који је у власништву епархије, владика је обилазио парохије. Питање владикинх оброка, сложићемо се,  представља крајњу небулозу. Али ако већ хоћете и о томе, вјерујте нам, нисмо му бројали залогаје.
Послушност Цркви, народу, Синоду и Сабору одавно је показао и показује и данас а побуњени монаси јасно демонстрирају своју непослушност, уз то, вршећи неморалне радње, супротне завјетима датим при монашењу, из дана у дан показују да су све сем монаси каквим се престављају. Да су вјеровали Синоду и Сабору не би сазивали медије, адвокате, слуге ко зна којих служби, с циљем да своју лаж препакују у медијску „истину“ и на тај начин  допринесу стварању медијске слике којом је и извршен директан удар на Српску Православну Цркву.

Стога, господину Туцићу, као самозваном историчару религије, из крајње беневолентних разлога препоручујемо да се не мијеша у тематику коју не познаје. Свима је јасно да поменути господин, ауторитетом свога  неосновано напуханог имена, поред суфлерских маневара, интензивно износи лаж и тако обмањује масе. Бог као Истина је вјечан а лаж пролазна. Као људи Вас молимо да утишате барем у седмици у којој људи дигоше руку на Господа.  Вама смо на услузи послије највећег празника који нам даје додатну снагу  да спознамо да Ваше гоњење дарује вјечност, а рађање кроз смрт доноси спасење.

Распни га, распни!

Драга браћо и сестре, с којим cy правом оволике осуде изречене против Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског Г.Г Василија? Ове осуде су једнаке осуди Јевреја који су викали за Христа Господа да се разапне! Не знамо и нисмо свесни колики грех навлачимо на себе! Велики је грех осудити обичног човека, а камоли свештена лица! За њих треба да се молимо, а не да их осуђујемо, јер ће они имати већи суд него ми лаици… Епископи одговарају за сав поверени им народ, за свештенике које су рукоположили, више ће одговарати за њих него за себе.
Јако смо склони осуди и томе да оперемо руке као што је опрао Понтије Пилат, предао Христа да се распне и рекао: „Ево човека!“ Не разапињемо ли ми нашег владику својим осудама! Људи разапеше Христа, а да неће Његовог слугу! Неко ће рећи: Добро, али не можемо поредити Христа и владику Василија? Како не можемо?!
Зар нисмо сви удови Тела Христовог? Зар епископи нису наследници апостола, а апостоли Христови наследници? Зар владика није наследник Апостола, икона Христова на земљи?
„О роде покварени и маловерни“ докле смо доспели? Куда водимо? Прогнасмо владику Николаја, отровасмо Патријарха Варнаву, попљувасмо и оклеветасмо владику Василија, великог изградитеља цркава и храмова на северу Босне, Свети Сава плаче и стиди се наших грехова! „Идите од мене ви који не твористе вољу Оца мојега“, то ће бити речи онима који исмевају, келеветају, пљују, а не покају се! Осуда је духовно самоубиство!
Пре него што осудимо, сетимо се речи Христових – ако будемо судилили биће нам суђено баш онаквом мером каквом смо судили и пазимо се да не осванемо у греху за који друге осуђујемо! Све видимо, само кад смо ми у питању правимо се слепци! Од себе треба почињати. Прво од себе. Будимо достојни свог звања, ако смо лаици, будимо достојни тога што носимо име Христово, што се зовемо Хришћанима! Мислимо на време, да не буде касно. Верујем чврсто да ће владика Василије бити одбрањен, да ће истина изаћи на видело, а Истина је само Једна – Истина је Христос!!!
Христос је Истина, Он је и Љубав и Нада и све у нашем животу, а како се приближити Христу, ако се не променимо?!
Преиспитајмо себе и не будимо склони осуди, томе нас Христос није учио. Иде страсна седмица, време је поста, идемо у сусрет Христовом Васкрсењу, а како достојно дочекати Празник над Празницима са оваквим стањем? Никако! Очистимо срца своја и помолимо се Господу да и Преосвештени наш Владика Василије савлада овај крстолики пут и прође ову Голготу, ова страдања.
Не будимо слични Јеврејима, не бацајмо на себе клетву и нека нам увек буду на уму речи Христове да ако једноме од најмањих слугу Његових ово учинисмо, Њему учинисмо!!!

  У знак љубави и поштовања
према Преосвећеном Владици
Сестра Андреа

Новинарима и пискаралима.де

Ових дана на лик и дјело епископа Василија обрушио се интернет портал „novinar.de“. Штавише, екипа која води овај портал, крајње дегутантним и непојмљиво омаловажавајућим коментарима, наклоњеним ставу гонитеља, без упоришта у ономе што представља реалност, отреситим начином изражавања коментарисала је објаве „Гласа Истине – владика Василије“.

Да се разумијемо, поменути интернет портал још од почетка напада на преосвећеног епископа Василија, наступио је крајње једностраним и апсолутно ратоборним ставом усмјереним против јединства наше Свете Цркве, објављујући текстове „Исповијест Качавендиног монаха: Педофилија и разврат“ аутора извјесног Вука Бачановића, те „Луксуз не приличи владикама“ аутора извјесног Жељка Жугића-Которанина.

Поред тога, као „релевантног“ саговорника, овај интернет портал позива самозваног социолога религије Мирка Ђорђевића који је истини за вољу професор књижевности у пензији, а којем је, узгред речено, веома адекватан одговор упутио уважени свештеник Велибор Џомић те се из тог разлога нећемо бавити проблематиком његових анализа.

За разлику од наведених, Његово преосвештенство, умировљени епископ зворничко-тузлански Г. Василије, током више деценија, исцрпно је радио, па ако хоћете и дан данас ради искључиво и искључиво на јединству наше Свете Цркве. Сасвим је јасно да људи о којима овдје пишемо не познају сјај и раскош богопознања цркве краља Драгутина – највећег задужбинара у Епархији зворничко-тузланској, те се самим тим од њих не може очекивати да схвате суштину сјаја и раскоши цркве коју је у овој, многострадалној епархији, водио владика Василије.

Вођени овом чињеницом, коју ће подржати сваки иоле освијешћен човјек, сада, свагда и увијек ћемо настојати да елиминишемо све коментаре који залазе у наш медијски простор а који истовремено превазилазе границу не само непоштовања, него и оне стране разума од које се сви у нормалним условима настојимо удаљити.

Уредништво “Глас Истине – владика Василије”

Добро размислимо зашто!

Зашто се ово дешава баш у периоду када се Србија налази у једном тешком тренутку по питању Косова, а преосвећени владика је у владичанском двору недавно примио представнике Срба са Косова и Метохије, преносећи поруке подршке и братске солидарности Срба са ове стране Дрине?
Зашто баш у години обиљежавања 1700 година Миланског едикта и наводних прича око “приближавања католичке и православне цркве”, а мени се чини да све то води потчињавању православне католичкој цркви, а знамо да је преосвећени владика истински бранилац православне вјере са нескривеним симпатијама према мајци Русији и Руској православној Цркви – дакле, човјек који је искључиво окренут истоку, како истинском православцу и доликује.
Зашто се ниједан од родитеља тих богослова, које је наводно преосвећени владика искориштавао на било који начин, није појавио или у медијима или се лично обратио владици? По мени би то било сасвим нормално и сасвим природно, јер ваљда однос родитеља и дјеце подразумјева искреност и отворен разговор о свим темама, нарочито оним непријатним. Тога, чини ми се, у посљедњих 10 па и 20 година није било. Зашто ниједан од тих наводних богослова нема примјетну трауму као посљедицу некаквог злостављања. Не мислите ли да се о томе не би могло ћутати? Зашто? Зато што никаквог злостављања није било!
Зашто се то баш дешава човјеку који је за ову епархију учинио више него иједан други епископ (не потцјењујући рад ниједног епископа прије владике Василија), а увијек и свагда наглашавајући да је мучени српски народ тај који није заборавио своје светиње (дакле не стављајући себе у први план)? И зашто се баш то дешава човјеку који је видно болестан поднио Синоду захтјев да буде ослобођен од активне службе, па му се здравствено стање Богу хвала поправило, те су се неки сигурно уплашили да би владика могао и даље остати на челу Епархије зворничко-тузланске, а то им не би ишло у прилог? Очито је да је владика Василије у претходном одбрамено-отаџбинском рату одиграо важну улогу, али како је више пута нагласио, његово оружје је било и остало: крст и молитва, за разлику од других вјерских вођа.
Подсјетимо се да је владика Василије носилац многобројних признања и одликовања. Само га је Руска Православна Црква одликовала три пута, а поносно носи и једно руско државно одликовање. Само што преосвећени владика никада није волио да се хвали овим наградама и умјесто ријечи, он је иза себе оставио нешто по чему ће га овај народ памтити кроз вијекове! А колико је само људи одликовано од стране СПЦ на приједлог владике Василија? И гдје су сад ти људи? Да ли су му окренули леђа?
А највише ме боли што се све то дешава у данима када ишчекујемо највећи празник, празник над празницима, Христово Васкрсење. Па зар се ти нападачи који су се окомили на преосвећеног владику, на епархију, на СПЦ могу назвати истинским вјерницима и Христовим сљедбеницима, када задојени мржњом и амбицијом хрле да на најпрљавији могући начин понизе човјека који је 30 и више година духовни отац ове епархије?
Вјерујем да ће прије свега СПЦ ускоро изаћи са званичним саопштењем, којим ће одбацити све оне гнусне лажи и оптужбе против свог брата у Христу, који је цио свој живот служио Господу и његовој Цркви. То што преосвећени владика ћути свакако не значи признање, јер сјетите се шта је рекао Лав Толстој: “Велика је снага у онога човека који уме да прећути и онда кад има право.”
Али ако је преосвећени владика разрјешен дужности на основу некаквих снимака који су се појавили у јавности, за које и највећи лаик, човјек који се не разумије у савремену технологију, може посвједочити да су све само не аутентични, ја се питам онда да ли је било ко од нас сигуран, јер било чији снимак, нарочито неког ко је неподобан и омражен, може врло лако да се измонтира. Само је потребан неко злобан и амбициозан да се намерачи.
Браћо и сестре, чувајмо се осуде и не падајмо лако у замку. Ја ћу поновити оно што је Господ рекао, ко је међу нама без гријеха, нека први баци камен?!
Православни, мучени, српски народе, не заборави шта је овај човјек учинио за тебе и немој да се огријешиш! Ионако смо грешни!
Нека нам је свима Господ у помоћи! Помолимо се за нашег епископа, да му Господ подари снаге и стрпљења да одоли овим искушењима!
                                                                                                                               Сестра Милица